People of Nelt | Dušan Mančić | Karijera u prodaji odvela ga je u Afriku, a Duolingo pripremio za novi početak

Dušan Mančić, senior supervizor prodaje za inostrana tržišta u Nelt Angoli, svoj put u našoj kompaniji započeo je 2009. godine. Radio je kao magacinski radnik i viljuškarista, zatim prešao u prodaju i napredovao do supervizorske pozicije. Nakon Srbije, karijeru je nastavio u Mozambiku, a potom u Angoli. 

Odlazak u Afriku bio je velika profesionalna i životna promena, o kojoj je odlučio zajedno sa svojom suprugom.

U novom People of Nelt intervjuu, Dušan govori o svom karijernom putu, radu sa lokalnim timovima i značaju povezivanja prodajnih rezultata sa razvojem ljudi. Otkriva i kako je učio portugalski uz Duolingo, časove jezika i svakodnevne razgovore na terenu. 

Saznajte i kako je izgledalo angolsko venčanje kojem je prisustvovao, zašto ne propušta fudbal ni posle više od 15 sati putovanja i šta mu nedostaje iz Srbije dok je u Angoli, a šta iz Angole kada se vrati kući.

Pročitajte ceo intervju sa Dušanom. 

*** 

Kako je izgledao tvoj karijerni put u Neltu?

Moj prvi radni dan u Neltu bio je 2009. godine, kada sam počeo da radim preko omladinske zadruge, a stalno zaposlenje sam dobio 2011. godine.

Počeo sam kao magacinski radnik u reklamnom magacinu, gde sam proveo šest i po godina, a zatim sam godinu i po dana radio kao viljuškarista u carinskom magacinu. U prodaju sam prešao 2018. godine, sa otvaranjem D Waya, u okviru OT prodajnog tima. Posle godinu i po dana spojeni smo sa TT kanalom. Nakon približno četiri godine rada na poziciji prodavca, postao sam supervizor TT kanala u svojoj diviziji. Sledeći veliki korak bio je odlazak u Mozambik, na poziciju supervizora severnog regiona. Od 2026. godine radim kao senior supervizor prodaje u Angoli.

Šta bi izdvojio kao najveći uspeh u dosadašnjoj karijeri?

Izdvojio bih to što sam uspeo da povežem ostvarivanje prodajnih rezultata sa razvojem ljudi. Važan deo posla supervizora jeste da pomogne timu da razume kako da dođe do postavljenog cilja. Zato poseban značaj dajem praktičnom radu sa kolegama na terenu. Kroz zajedničke posete kupcima i konkretne povratne informacije prepoznajemo prostor za unapređenje i odmah radimo na njemu.

Dobar primer je rad sa namenskim Nestlé timom i PSR-om, kada smo za relativno kratko vreme gotovo udvostručili obim prodaje i unapredili pokrivenost tržišta u svim radnim centrima.

Preseljenje u Afriku bilo je velika životna promena. Kako si doneo tu odluku i kako je izgledalo prilagođavanje, prvo u Mozambiku, a zatim u Angoli?

Najvažnije mi je bilo da odluku donesem zajedno sa suprugom, jer odlazak na drugi kontinent predstavlja veliku promenu za oboje. Kada smo se dogovorili, ostalo je da rešimo papirologiju i da krenem.

Prvi dani u Mozambiku bili su poput dolaska na drugu planetu. Drugačija infrastruktura i saobraćaj, jezička barijera, nedoumice oko hrane i vode, kao i briga zbog malarije, činili su početak prilično intenzivnim. Sa svoja dva metra visine privlačio sam pažnju, a nisam razumeo šta ljudi oko mene govore.

Prvih mesec dana bilo je stresno, uprkos pripremama. Vremenom sam se navikao i mnogo toga što mi je u početku bilo neobično postalo je deo svakodnevice. Dolazak u Angolu bio je lakši. Luanda je mnogo urbanija od Nampule, a iskustvo iz Mozambika pomoglo mi je da znam šta mogu da očekujem, iako je i nova sredina donela svoje izazove.

Koliko se život u Angoli razlikuje od života u Srbiji? Šta te je najviše iznenadilo, a šta si posebno zavoleo?

Razlike su velike, od klime i svakodnevnih navika do poslovne kulture. Za mene su najupečatljiviji drugačiji ritam života i potreba za većom fleksibilnošću. Naučiš da neke stvari zahtevaju više vremena i da moraš da prilagodiš pristup, a da zadržiš fokus na ciljevima.

Najviše me je iznenadilo koliko je važno razumeti lokalni kontekst. Iskustva iz Srbije jesu korisna, ali moraš da pronađeš način da standarde kompanije povežeš sa uslovima na tržištu i potrebama lokalnog tima. Pored lepog vremena, zavoleo sam energiju ljudi, drugačiju kulturu i mogućnost da svakodnevno otkrijem nešto novo.

Kako si učio portugalski? Imaš li neku zanimljivu ili smešnu situaciju iz perioda kada si tek počinjao da ga govoriš?

Uh, plašio sam se ovog pitanja! Šalu na stranu, mnogo zavisi od toga koliko želiš da naučiš jezik i koliko si spreman da ga koristiš.

Od početka priprema za Mozambik vežbao sam uz Duolingo, nekad pet, nekad 45 minuta dnevno. Koristim ga i danas. Kompanija mi je omogućila i časove jezika, pa sam položio nivoe A1 i A2. Trudio sam se da sve što naučim odmah primenim.

Najbolji savet dao mi je tadašnji nadređeni Aleksandar Tembeleski: da što više budem na terenu i pričam, makar i grešio. To se pokazalo kao odličan pristup.

Smešnih situacija bilo je mnogo, posebno zbog razlika između brazilskog portugalskog koji sam slušao u aplikaciji i izgovora koji sam čuo na terenu. Desi se da nekoga pozdravim, dobijem zbunjen pogled i pomislim: „Ko zna šta sam sad rekao!“ Vremenom se i jezik i samopouzdanje razvijaju.

Prisustvovao si i jednom angolskom venčanju. Kako si se našao na toj proslavi i šta ti je bilo najupečatljivije?

U julu ove godine ženio se kolega iz mog prodajnog tima. Poziv me je prijatno iznenadio jer sam tada relativno kratko bio u Angoli. Doživeo sam ga kao znak da me je tim prihvatio.

Proslava u restoranu bila je zakazana za 20 časova, a mladenci su stigli oko ponoći. Upravo mi je ta dinamika bila najveća razlika u odnosu na svadbe kod nas – glavni deo večeri počeo je mnogo kasnije nego što sam očekivao.

Kada je krenula muzika, bilo je impresivno videti koliko ljudi igra i koliko je ples, posebno kizomba, prirodan deo proslave. A gostoprimstvo i želja da važne trenutke podelimo sa bliskim ljudima zajednički su nam i u Srbiji i u Angoli.

Znamo da voliš fudbal! Da li je i dalje nezaobilazan deo druženja kada dođeš u Srbiju?

Posle susreta sa porodicom i prijateljima, fudbal je prvi na redu. Gotovo svaki put zakažem termin već za veče na dan dolaska, čak i posle više od 15 sati putovanja.

Tokom godina okupila se raznolika ekipa kojoj je „treće poluvreme“ često najvažniji deo druženja. Tada počinju životne filozofije kakve ni najveći filozofi ne bi uspeli da zapišu!

Obavezne su i kafa sa nekadašnjim timom prodavaca i odlazak u lov. Sam izlazak u prirodu daje mi osećaj da sam na odmoru.

Šta ti najviše nedostaje iz Srbije dok si u Angoli, a šta iz Angole kada dođeš kući?

Pored porodice, prijatelja, fudbala i lova, najviše mi nedostaju burek i jogurt, ćevapi, pečenje i, naravno, naša kafanska atmosfera. Kada sam u Srbiji, nedostaju mi okean, morska hrana i neke svakodnevne navike koje sam stekao u Angoli.

Koji bi savet dao kolegama koje razmišljaju o međunarodnoj karijeri u Nelt Grupi?

Da prihvate priliku ako žele takvo iskustvo, ali da odu spremni da uče. Međunarodna karijera donosi novo tržište, drugačije ljude i situacije sa kojima se ranije nisu susretali.

Važno je da ne očekuju da će sve biti jednostavno niti da će od prvog dana imati uslove na koje su navikli. Treba slušati, pitati, učiti i biti spreman da tražiš drugačija rešenja.

I podjednako je važno da stečeno znanje prenose dalje i pomažu kolegama da napreduju.

Sa kojom koleginicom ili kolegom bi se zamenio na jedan dan i zašto?

Voleo bih da se zamenim sa Jelenom Perić ili Slobodanom Milosavljevićem, koji rade na pozicijama portfolio menadžera. Zanimalo bi me da iz prve ruke vidim kako izgleda donošenje odluka o brendovima, asortimanu i profitabilnosti.

Veći deo karijere proveo sam u prodaji, pa sam navikao da razmišljam o kupcima, terenu i distribuciji. Bilo bi mi zanimljivo da sagledam posao iz drugog ugla i vidim kako se te odluke povezuju sa onim što se dešava na tržištu.

Kako najviše voliš da provodiš slobodno vreme i kako izgleda tvoj idealan dan van posla?

Supruga mi se nedavno pridružila u Luandi, pa slobodno vreme uglavnom provodimo zajedno.

Moj idealan dan ne mora da bude spektakularan: porodica, dobro društvo, dobra hrana, malo fudbala ili lova kada sam u Srbiji. Najvažniji mi je osećaj da nigde ne moram da žurim. Uz svakodnevne obaveze shvatiš koliko vredi dan u kojem možeš da se opustiš.

Šta je tvoj neostvareni san?

Kao mali sanjao sam da budem mašinovođa, tako da su mi se snovi u međuvremenu prilično promenili.

Danas želim da sa suprugom izgradim stabilan i srećan porodični život, da imamo dovoljno vremena jedno za drugo i da zajedno uživamo u onome što postižemo. Voleo bih da nastavim da pomeram svoje granice, a da pritom sačuvam ono što mi je najvažnije.